Citam neku knjigu o budjenju svesti... o tome kako vecinom ne zelimo da se probudimo, jer uzivamo u carima zivota u snu. Pisac govori da se nikada ne razocaramo u nekog drugog- samo u sebe i svoje rasudjivanje. Govori da tezimo da budemo deca sto duze, u tome se gubimo, nesrecni smo, ali jos nesrecniji kad mislimo o budjenju. Iako mi ta tema oko budjenja biva zanimljiva, lice preko puta mene, u mom ogledalu, kao da me nagovara da o tome ni ne mislim. "U svetu snova nemas sta da izgubis, ostani tu i ne slusaj ih. " Ono ocekivanje da drugi odrade veci deo posla jer smo toboze nemocni, da nam se sreca servira na tacni kao porudzbina u restoranu... da nas voli neko samo zato sto nam se u glavi vrti ideja da bi bilo lepo da nas voli... sve je to snovidjenje, neistina o zivotu kojom smo ocarani, u koju se uplicemo kao po nekoj kletvi, jer tako upleteni nismo sposobni ni za sta.